Греч Вера Мильтиадовна

ГРЕЧ, Вера Мильтядовна (Greč, Vera Miltiadovna), актриса, режиссёр (Нижний Новгород, 8.V/XI 1893 -- Париж, 23.III 1974). С 1913 по 1916 год она училась актёрскому мастерству в школе МХАТ. В составе «качаловской труппы» играла Шарлотту в «Вишневом саде», Настю в «На дне», Войницкую в «Дяде Ване», Манефу «На всякого мудреца довольно простоты», m‑lle Bienaime´ «Где тонко, там и рвется». Темпераментная характерная актриса, она любила преувеличенность образа: об ее Манефе писали, что это чудовище — «дубовая, распухшая от чаев и кофиев, наглая, дикая, горланная, вечная, кошмарная».
В 1919 году МХАТ отправился на гастроли по Европе и Америке, в ходе которых играл также в Белграде (1920, 1921). После гастролей в 1922 году часть труппы вернулась в Россию, а остальные, среди них и Вера Греч вместе с мужем Поликарпом Павловым, решают остаться в эмиграции и основывают Пражскую труппу МХАТ. В составе пражской труппы Вера Греч гастролировала в Белграде в 1924, 1926 и 1929 годах. Стала одним из создателей Союза сценических деятелей, объединявшего русских актеров-эмигрантов. Входила (вместе с Г. М. Хмарой, М. А. Крыжановской, В. В. Соловьевой) в группу, собранную М. А. Чеховым и игравшую в Париже в 1930/31 г.

Присущая ей неуемная энергия и апломб ставили ее вместе с ее мужем П. А. Павловым во главе нескольких русских зарубежных театров: в 30-х гг. в Париже возглавляла «Художественный театр» (“The´a^tre des arts”), где ставили «Свадьбу Кречинского», «Бесприданницу», «Преступление и наказание» с Хмарой — Раскольниковым, «Ревизора» (с Греч в ее коронной роли Анны Андреевны с М. Чеховым). Большинство спектаклей, в основном русского классического репертуара, было исполнено на русском языке в Русском доме в Белграде. В Национальном театре в Белграде в 1937 году поставили «Женитьбу» Гоголя, «На дне», «Три сестры» Горького и Чехова; в 1938 «Васу Железнову» Максима Горького, «Свадьбу Кречинского» А. Сухово-Кобылина; в 1940 «Без приданого» Островского, «Ночной вид» Шкваркина и «Сверчок на очаге» Диккенса; в 1941 году «Разбитый кувшин» Х. фон Клейста и «Работа есть работа» О. Мирбоа, а в 1942 году «Мнимый больной» Мольера . В 1943 году г. она уехала с мужем в Берлин, затем в Париж, где преимущественно жила и работала (1944-1974), за исключением пребывания в Праге (1947-1948), Кембридже, где преподавала в собственной театральной студии и Лондоне (1952-1955). Вера Греч похоронена на русском кладбище Сент-Женевьев-де-Буа, расположенном недалеко от Парижа . Поликарп Павлов умер 23 апреля 1974 года, через месяц после смерти Веры. Они покоятся в одной могиле. У них не было детей.

ГРЕЧОВА В(ј)ера Милтијадовна (Вера Мильтиадовна Греч) – глумица и редитељ (рођ. у Русији, 1893 – Париз, 1974). Глуму је од 1913. до 1916. учила у школи Московског художественог театра и, по завршетку, запажена као изразито надарена, постала је и његова чланица. После револуције је, од 1919, стално била у емиграцији – најпре са групом чланова Московског художественог театра, у којој је наступао и њен супруг Поликарп Павлов и која је давала представе широм Европе, гостујући тако и у Згбу (од 18. XII 1920. до 13. III 1921). Са Павловим и великим руским уметницама Германовом, Крижановском, Павловом и Масалитиновом играла је у Прагу од 1922. Овај брачни пар је у југословенским позориштима све представе (углавном руских аутора) радио заједно: 1936/37. у НП у Сарајеву, 1937/38. и 1939-1942. у НП у Бгду, 1938/39. у НП у Скопљу. Г. је била уметница велике стваралачке снаге, неупоредиво природна, реалистична у художественом стилу, брижљиво студиозна у психолошкој анализи и у карактеризацији ликова и у раду као редитељ и у игри као претежно карактерна глумица. У НП у Бгду истакла се нарочито у улогама: Маша (Живи леш), Шарлота и Рајевска (Вишњик), Настја (На дну), Клеменса (Битка живота), Ана (Сиротиња није грех), Фјокла (Женидба), Олга (Туђе дете).

И она и Павлов припадали су уметничкој школи Станиславског; нису били његови најрепрезентативнији глумци, али су се у режији доследно држали његовог учења. Нису допуштали да глумци представљају – глýме, него да живе непосредно и спонтано у улози и на сцени. „Инсистирали су да представа буде чиста, реалистична, као код художественика, али пошто нису располагали снагом да уводе глумце у ту атмосферу више су показивали и форшпиловали“ – сећа се Раша Плаовић. Од глумаца су тражили да до перфекције савладају текст и да се потпуно уживе у лик који тумаче. „Глумац се оспособљава за једну улогу, постаје јој апсолутни господар, тек кад у њему потпуно, без остатка, умре текст“ – говорила је Г. Заједно су, не угрожавајући индивидуалност и природу глумца, строго али изразито студиозно радили на грађењу улога појединачно и у склопу свих (до „најепизоднијих“) ликова, те је игра коју су они редитељски водили деловала складно, природно и реалистично. „У тој игри и нема игре, нема глумачког приказа. Има само непосредно иживљавање што је могуће више стварнога живота: са крајњим идеалом да се на позорници не даде сам чист живот“ („Сарајевска сцена“, 1936, бр. 5). За главне центре југословенског позоришта њихов рад је био значајан као велика школа и за глумце и за публику. У НП у Бгду Г. и Павлов су режирали – 1937: Гогољеву Женидбу, На дну М. Горког и Чеховљеве Три сестре; 1938: Васу Железнову М. Горког и Свадбу Кречинског А. Сухово-Кобиљина; 1940: Без миразаОстровског, Шкваркинову Ноћну смотру и Дикенсовог Цврчка на огњишту; 1941: Разбијени крчаг Х. Клајста и Посао је посао О. Мирбоа; 1942: Молијеровог Уображеног болесника. По писању новосадске штампе, група московских художественика (Г., Хмар, Павлов, Дувани, Троцов) је у НСаду гостовала у сезони 1928/29, али није познато шта су тада извели. Са београдским ансамблом гостовали су у јануару и фебруару 1937. са Гогољевим комадима Женидба и Ревизор и представом На дну М. Горког. У НПДб су као гости 1937. режирали Гогољевог Ревизора и Дикенсовог Цврчка на огњишту.

https://www.snp.org.rs/enciklopedija/?p=4406

https://mxat.ru/history/persons/grech/

‍