Прицкер Анатолий Иванович/Анатолиј Ивановић

Анатолий Иванович Прицкер— русский эмигрант первой волны, сербский публицист и издатель, основатель издательства «Народна просвета».

Родился 30 ноября 1897 года. в Ростове-на-Дону, в богатой еврейской семье. Его отец Иона был видным промышленником, издателем и печатником, был убит большевиками во время Октябрьской революции. После этого, в 1918 г. он и его брат эмигрировали в Сербию с «белыми». Сразу после прибытия в Сербию он познакомился и вскоре женился на Крунославе Шешевич в Сомборе в 1922 году. Вскоре после этого он сменил фамилию на Иванович и принял сербское гражданство. В 1923 году с помощью русских профессоров он создал издательство «Народна просвета» и начал переводить и издавать русскую классику в Сербии. Были опубликованы произведения Томаса Манна, Бальзака, Достоевского (в переводе Десанки Максимович), Чехова, Тургенева и других. Русская и мировая классика, а также собрание сочинений пятидесяти сербских писателей.
В состав издательского совета входили лучшие представители сербского просвещения: проф. Доктор Владимир Чорович, доктор Павла Стеванович, Еремия Живанович, бывший ректор педагогического факультета, Урош Жонич - руководитель университетской библиотеки и Стеван Елача - профессор библиотечного дела Третьей белградской средней школы. Редакторами некоторых изданий были Йован Дучич и Драгиша Васич. Произведения «Библиотеки сербских писателей» печатались большим тиражом. Однако Анатолию Ивановичу несколько раз приходилось иметь дело с судом из-за предполагаемого нарушения авторских прав. Он построил свою типографию в Белграде на улице Обиличев венац 5. Издавал иллюстрированный еженедельник «Панорама» и еженедельную информационную газету «Хроника» до прихода немцев в Белград в 1941 году. К работе издательства он также привлек Исидору Секулич, Милана Кашанина и профессора Йована Максимовича. Его небольшая ежедневная газета «Штампа» конкурировала с серьезной белградской политический газетой «Правда».
Он опубликовал произведения 11 русских эмигрантов, ставших членами Сербской академии наук, благодаря его помощи, утвердившихся и оставивших неизгладимый след в сербской культуре и искусстве. Он был членом правления Югославской ассоциации издателей и книготорговцев и белградским масоном.
Помимо своей деятельности, он занимался гуманитарной деятельностью, помогая отдельным лицам и учреждениям. При его финансовой помощи и вкладе в 20 000 динаров в 1938 году было завершено строительство начальной школы в Шумадийской деревне Печан. За короткое время Анатолий создал настоящую издательско-полиграфическую империю и приобрел репутацию, благодаря которой перед ним открылись двери югославских и других европейских дворов. Он стал одним из самых уважаемых сербских издателей, о чем свидетельствует тот факт, что на учредительном собрании Ассоциации книготорговых организаций Югославии, состоявшемся в Белграде в 1933 году, он был избран председателем Наблюдательного совета.

В 1946 году Анатолий Иванович покинул Сербию после того, как коммунистические власти объявили его военным спекулянтом и конфисковали все его имущество. Некоторое время жил в Париже, а затем в Бразилии, где и умер в 1954 году. В 2015 году реабилитирован Высшим судом Сербии.

Источник: Википедия

Анатолиј Ивановић оснивач „Народне просвете” 1923

Анатолиј је као млад руски емигрант у Србији основао издавачко предузеће „Народну просвету”, па потом часописе „Панораму” и „Хронику” (недељне информативне новине), Фабрику папира, картона и лепенке на Умци, предузеће „Дрвопродукт”. Саградио је на Обилићевом венцу и најсавременију штампарију у Европи у то доба (данас је у тој згради републички Завод за издавање уџбеника.)

Анатолиј је помогао да чак 11 руских емиграната у Београду постану чланови САНУ. Захваљујући раду у „Народној просвети”, где је била уредник, Исидора Секулић је постала прва жена члан САНУ. Анатолиј је објављивао дела Достојевског, Толстоја и осталих руских класика, али и био један од привих издавача Андрића, Дучића, Чоровића, Шантића...  Библиотека „Савремених српских писаца” у издању „Народне просвете” оцењена је као један од најзначајнијих културних подухвата у прошлом веку. Десанка Максимовић је своју књижевну каријеру започела као преводилац дела Достојевског у „Народној просвети”, где је као преводилац радио и професор др Јован Максимовић, по којем се данас и назива награда Удружења преводилаца Србији.

Анатолиј је био по свему јединствен и његов живот тешко да би могао да стане у неколико романа, а умро је 1954. године у емиграцији, у далекој Венецуели – истиче адвокат Предраг Савић, пуномоћник фамилије Ивановић, чији потомци живе у Јужној Америци.

Анатолије је рођен 30. новембра (17. по старом календару) 1897. у Ростову на Дону, у аристократској породици Прицкер. Анатолијев отац Иван је био угледан индустријалац, издавач и штампар, кога су бољшевици ликвидирали на тај начин што су му главу потопили у растопљено штампарско олово. Учесници Октобарске револуције на суров начин убили су и Анатолијеву рођену сестру. Јавно негодовање и побуна становника из Ростова допринели су да бољшевици поштеде животе Анатолију и његовом старијем брату, који је у то време био универзитетски професор, познати математичар и физичар. Анатолије је 1918. са групом „белих” Руса емигрирао у Србију, а његов брат, који никада није преболео масакр ком је присуствовао, пропио се и убрзо преминуо. Одмах по доласку у Србију, Анатолије је у Сомбору упознао прелепу Крунославу Шешевић, студенткињу, чија је фамилија у блиском рођачким везама са Гаврилом Принципом. Венчали су се марта 1922. Према породичном предању, којег се присећа Анатолијева унука Валерија Ивановић која данас живи у Венецуели, Крунослава је прихватила да се венча тек када је Анатолије Иванович Прицкер променио презиме у српско Ивановић и постао српски држављанин. Фамилији Ивановић већ током окупације Немци су, осим имовине у Србији, одузели и све банкарске рачуне. Анатолије Ивановић је преко нових власти безуспешно тражио накнаду ратне штете за своја предузећа, међу којима је био и „Дрвопродукт”. Остале су на стотине хиљада папира у архивима о његовом успешном финансијском пословању и добротворним акцијама, али је просто невероватно да су готово сви други трагови о његовом лику и делу „избрисани”, каже Предраг Савић. Анатолије је напустио Србију 1946. године, и поново постао емигрант. Проглашен је за ратног профитера и конфискована му је сва имовина.

Виши суд у Београду је закључио „да је Анатолију конфискована сва имовина супротно начелима правне државе и противно општеприхваћеним стандардима људских слобода и права”. Стога је Виши суд поништио све одлуке усмерене на одузимање имовине Анатолија Ивановића, који се никада није одрекао српског држављанства које му је указом доделио краљ Александар.

К. Р.  Политика 20.04.2015

‍

‍