Ниш, 2016.

Привет вам задушевный, братья,

Со всех Славянщины концов, Привет наш всем вам, без изъятья! Для всех семейный пир готов! Недаром вас звала Россия
На праздник мира и любви;
Но знайте, гости дорогие,
Вы здесь не гости, вы – свои!

Вы дома здесь, и больше дома, Чем там, на родине своей,- Здесь, где господство незнакомо Иноязыческих властей, Здесь, где у власти и подданства Один язык, один для всех,
И не считается Славянство
За тяжкий первородный грех!

Хотя враждебною судьбиной И были мы разлучены,
Но все же мы народ единый, Единой матери сыны;
Но все же братья мы родные! Вот, вот что ненавидят в нас! Вам не прощается Россия, России – не прощают вас!

Смущает их, и до испугу, Что вся славянская семья
В лицо и недругу и другу Впервые скажет: – Это я! При неотступном вспоминанье О длинной цепи злых обид Славянское самосознанье, Как божья кара, их страшит!

Давно на почве европейской, Где ложь так пышно разрослась, Давно наукой фарисейской Двойная правда создалась: Для них – закон и равноправность, Для нас – насилье и обман,

И закрепила стародавность

Их, как наследие славян.
И то, что длилося веками, Не истощилось и поднесь,
И тяготеет и над нами – Над нами, собранными здесь... Еще болит от старых болей Вся современная пора...
Не тронуто Коссово поле, Не срыта Белая Гора!

А между нас – позор немалый, – В славянской, всем родной среде, Лишь тот ушел от их опалы
И не подвергся их вражде, Кто для своих всегда и всюду Злодеем был передовым: Они лишь нашего Иуду Честят лобзанием своим.

Опально-мировое племя, Когда же будешь ты народ? Когда же упразднится время Твоей и розни и невзгод,
И грянет клич к объединенью, И рухнет то, что делит нас?.. Мы ждем и верим провиденью – Ему известны день и час...

И эта вера в правду бога
Уж в нашей не умрет груди, Хоть много жертв и горя много Еще мы видим впереди...
Он жив – верховный промыслитель, И суд его не оскудел,
И слово царь-освободитель
За русский выступит предел...

Федор Иванович Тютчев (начало мая 1867.)

Славянам

Увод

Велике сеобе народа из Азије, Африке и Средњег истока ка европском тлу, изазване ратовима, страдањима и националним немирима, кулминирале су ове године. Слике и снимци избегличких кампова, уплашених, мртвих, гладних и прогнаних људи преносе се на глобалном нивоу у свим медијима. Циљ им је да преживе зло време које се уселило на њихове просторе, и у њихове животе. Да преживе, а многи од њих нису. Страдали су у том бегу, ризиковали и платили својим животима.

То је један део историје сваког народа. Где се рат и неред уселе, становништво бежи. Тај део историје поседује и српски народ. Велика сеоба срба под Арсенијем lll Чарнојевићем и Арсенијем lV Јовановићем је незаобилазан факт српске историје.

А онда наилазе тешка времена за словенски народ у 20-ом веку, долази период уједињења словенских земаља, разумевања и сарадње. Први светски рат, који је запамћен као највећи оружани сукоб у дотадашњој историји, као једна невиђена катастрофа у историји човечанства према географском простору, броју војника, оружању које је употребљено оставио је за собом велику пустош.

А онда долази до Октобарске револуције, слома Руског царства. Победа бољшевика доноси нови друштвени поредак, нове животне услове. У таквој ситуацији, велики број становништва Русије се не сналази у новом државном систему. Решење многи од њих траже у избеглиштву, на том путу многи од њих своје уточиште и кров над главом налазе баш у Србији. У православној, блиској, братској, словенској земљи која је давала наду у нови живот. Место које пружа мир.

Једино је српски народ могао да разуме њихова страдања и бол, деградиране људске вредности. Велики број ових људи, у периоду од 1920 – 1940 нашло је своје уточиште у Топличком крају. Својим делима задужили су Топличане и топлички крај.

О емигрантима

После Првог Светског рата Србија је претрпевши многе губитке, остала и без великог дела стручњака и интелектуалаца који су погинули у одбрани своје земље. У исто време, Октобарска револуција нагони многе људе који се нису слагали са новим државним системом да изађу из Русије и крену пут централне Европе у потрази за бољим животом, Србија је била на том путу само место за предах, одатле су хтели наставити даље а остали су заувек. Излазак из Русије за њих је била велика несрећа. На запад су кренули тражећи свој нови дом и живот. Њихов пут северним током ишао је из Петербурга преко Риге, Талина, Хелсинкија ка Варшави и Прагу. Из Москве преко Кијева или Одесе Црним морем до Бугарске или Цариграда, па преко словенског југа до крајњег одредишта ишао је јужни ток. Још једна, трећа група ишла је преко Сибира и Далеког истока преко океана и мора до европских обала која је за многе емигранте била циљ.

На том путу ка југу главни циљ је била Србија, која је већ раније у ратним околностима претрпела велике губитке, страдања и понижења, тражила и нашла спас у туђини и имала је обавезу да захвали за сва осећања и разумевања на која је наишла у том страном свету. Србија је била уточиште које је најбоље могло да разуме сву патњу коју су Руси тада проживљавали, ту су наишли на сродне судбине и ту су се и настанили. Србија је била земља блиска по култури, вери, традицији, историји. Велику улогу у свему томе су одиграле и званичне и крвне везе тадашње Краљевине СХС са династијом Романових, русофилско располежење у политичким партијама, демократској и радикалној, српске православне цркве а такође и делу утицајне интелигенције. Однос према емигрантима имао је и своје интересе. Србија изморена страдањима, великим губицима, а посебно губицима у људству јер је изгубила велики део интелигенције а још већи део, негде око 75% било је неписмено имала је великих користи од емиграната. Тако измореној талас културних, високообразованих људи који су били спремни на скромније услове живота и лојално расположење био је донекле спас и имао је још и користи од свега тога. Овакав сплет догађаја је одиграо велику улогу за српску културу. Русија је са собом донела високо развијену културу, затим науку и показалаје несебичну помоћ блиском сливенском народу које је и била савезник у Прво светском рату. По неким подацима вели број избеглих руса је био високо и средње образован, само је 3% избеглих било неписмено.
Данас не постоји готово ниједан део насеља у Србији у коме није живео и радио један од руских емиграната, који је оставио велики допринос и по чему га и данас памте.

Руски емигранти у Топлици

По попису из 1921. Године у Београду је било 30.000 руских емиграната. Многи од њих нису успели да добију визу за Југославију, а они који су се настанили били су срећни јер су их српски народ и влада топло дочекали, влада је давала олакшице ђацима и многима запослење у струци. Али Руси су нам то вишеструко вратили. Дали су велики допринос просвети, науци, култури, позоришту, опери, архитектури, привреди и уопште читавом друштву.

То је много значило Србији која је у рату изгубила велики број интелектуалаца. Целе породице су у таласима долазиле без икаквих докумета које са собом нису могли понети, надајући се да ће остати неко време а затим се вратити у Русију.
Руска интелигенција је учествовала у успостављању равнотеже и одржавању веза са културом, јер су за њих постојала два избора: или европска или словенска култура. Наравно да су се определили за себи блиску словенску културу. Њихово деловање најпре у Београду а онда и у осталим градовима Србије, где посебан значај има Војводина, дало је невероватне резултате и уздигло Србију после недаћа које су је задесиле. У бројним архивима широм Србије постоје подаци о њиховим делима, у бројним установама постоји бар по један траг који нас враћа на то да треба да будемо захвални руској интелигенцији тог времна.

У Топлици долази вели број високообразованих руса са својим породицама. Били су разних квалификација. То су били земљопоседници, трговци, банкарски службеници, свештена лица, генерали, лекари, државни службеници, пекари, инжењери, уметници и доста обичног света. Велики број њих одмах добија запослење због мањка кадра после рата. У послератној изградњи и обнови руси дају велики допринос Топлици. Запошљавају се у разним установама и приватним предузећима. Посебно су нас задужили градитељи путева и мостова, и инжењери. Неки од њих су:

Никита Рогач – грађ.инжењер Глигор Носов – грађ.инжењер Димитрије Касијан – грађ.инжењер

Балабајев – шумски инжењер Славко Пфајвер – рударски геометар

Борис Филодор – геометар Мјастислав Кудријанцев – геометар Владимир Бутаковски – геометар Борис Хорошавин – геометар Војтех Баучек – инжењер

Било је ту много просветних радника који су допунили своје образовање учећи о нашем државном уређењу и просветним законима, и укључили се у наставни процес. У Прокупљу се тада запошљава велики број учитеља и професора. У списку руса емиграната у Топличком архиву нашла су се многа имена:

Михајло Дрјанцев – учитељ
Павле Чернов – проф. математике и физике Александар Шчеглов – наставник физичког образовања Марија Платанова
Марија Барченко
Вера Заробина
Евгенија Шалајев
Валентин Кочержевски
Василије Пејхељ
Василије Качурин
Валентин Луадански
Петар Ус – проф. природних наука
Хелена Липовшченко
Људмила Бутаковска – проф. руског језика
Константин Сотников
Кузман Супрунов
Петар Устенко
Василије Сињеншчиков
Никола Марковски
Зигер Андрјев – проф. француског језика
Владимир Артјухов – професор пољопривреде
Марија Платонова – професор
Вера Соколова

Након многобројних историјских дешавања, рата, устанка, револуције, распада четири царства која су руководила Балканом дошло до подизања свести младих да се образује. Али пошто је ратном вихору и процесу бугаризације нестао велики број учитеља и наставника, и школама се осећао мањак наставног кадра. И у градским и у сеоским школама није било наставног особља и то је нарушавало ток процеса образовања. У Гимназији у Прокупљу је тај проблем био доста изражен. Али је то решио велики број миграната из Русије, међу којима је било доста наставника и професора. У периоду од 1920 – 1940 крозобразовни систем Топлице прпошло је доста њих. Прокупачка Гимназија би се тешко и одржала да међу емигрантима из Русије није било доста професора.

Неки од њих и данас се памте као страх и трепет за прокупачке ученике али и као велики људи који су својим знањем задужили читав град и околину.

На пример, школска 1925/26.година у једанаест наставних одељења, са преко 450 ученика, наставу је изводило 6 наставника, 5 суплемената, 2 свештеника и само један професор, сви сем директора, са мањим радним стажом. Поред редовних часова наставници су имали и већи број прекобројних, хонорарних часова. Честе промене наставног кадра (премештање) у току наставне године, реметиле су нормални ток наставног процеса. Колико се са несхватљивим премештајима ишло у крајност илуструје следећи податак: октобра месеца 1936.године одједном је у школи разрешено дужности 6 наставника, идуће године премештено је у школу 5 наставника, постављено први пут 4 наставникаа, премештено из школе 4 наставника, и све то у току школске године.1

Долазак руских емиграната и међу њима велик број професора и наставника, попунили су мањак наставног кадра полагањем додатних испита и у основним и у средњим школама. У периоду од њиховог првог доласка 1919.године па до 1940.године кроз образовни систем у Прокупљу прошло је много руских наставника и професора.

После Октобарске револуције у Србију долазе и рањеници, а са њима и лекари. У Прокупачкој болници се запошљавају и руски лекари, на краће време па подаци о њима нису сачувани. Нашло се само име доктора Јосифа Буцеља.

После Првог Светског рата и Топличког устанка у овим крајевима нема свештеника. Због окупације Бугарске која је протеривала свештенство, а велики број њих је и стрељан овим крајевима су добро дошли свештеници емигранти. На нашим просторима они су вршили притисак на целокупну националну интелигенцију, посебно на православно свештенство.

То је добило размере духовног геноцида. Они су чак замењивали православне српске свештенике бугарским свештеницима, као и богослужења на бугарском језику и претећа великобугарска пропаганда преко цркве. На југу Србије ово добија размере потпуног физичког истребљења, Владика Данило, епископ Нишке епархије са неким ђаконима, интерниран је у Бугарску. У његову кућу су уселили бугарског владику.

Након Првог светског рата и пада царске власти у Русији део свештенства сели се са народом преко западних и јужних граница. Стижу у Србију и један број свештених лица је остао у Топличком крају. Већ 1919. Године у храму светог Ахангела Михаила у Конџељу службује архимандрит Јероним Чернов. До 1934. Овде је прошао велики број свештеника који су касније били распоређени у Житорађи, Нишу и другим местима у јужној Србији:

1. Миодраг Дамњановић, Руси у Топлици 1918 – 1940.

Архимандрит Николай
Архимандрит Јероним Чернов, долази крајем 1919.године у Конџељску парохију у ту остаје у служби до 1922.године.
Јеромонах Кесарије Каљченко, долази 1922.године и замењује архимандрита Јеронима Чернова.
Свештеник Јован Мрачковски, преузима парохију 1929.године и остаје у служби до маја 1934.године.
Свештеник Михајло Спиридонович Пелех, после конџељске цркве служи у прокупачкој цркви о којој је први описо историјат настанка цркве Св.Прокопија у Прокупљу. Из Прокупља одлази у Ниш и служи у цркви Св. Пантелејмона где остаје до смрти. Свештеник Владимир Загурски, служи у цркви Св.Прокопија
Свештеник Јован Викторовски, служи у цркви Св. Прокопија
Свештеник Захарије Костадинович, радио у Гимназији и предавао Богословију.

Многи од њих су својим радом и делима оставили значајне трагове у култури и историји. Свештеник Михајло Спиридонович Пелех је по доласку у Србију 1920.године, а затим у Прокупље био је парох прокупачки. Основао је мушки хор „Југ Богдан“ , а од 1938.године долази у Ниш где служи као парох у Црвкви св. Пантелејмона. Водио је појачко друштво „Бранко“. Аутор је књига „Летопис цркве прокупачке и историја вароши прокупачке” (1930) и „Православни манастири Епархије нишке” (1935). „Летопис цркве прокупачке и историја вароши прокупачке“ чува се у цркви Светог Прокопија у Прокупљу.

У попису руских емиграната из тог доба нашла су се још и имена:

Занатлија:

Стева - Рус колачар
Никола Глушченко – електромеханичар

Војних лица:

Јасен Андреј Зиновљев - гроф Василије Глушченко – козак Антоније Бучински – официр-ратник

Непознатих занимања:

Јосиф Слогар Федосија Орлова Тоља Ижогин Јосиф Бујцек

Загурски Рибченко Лидија Ракита Всеволод

Спомен на руски наставни кадар данас

Данас је остало веома лепо сећање на људе који су задужили наше мало Прокупље. Прокупачка Гимназија и данас важи за једну престижну установу. Ко зна каква би била судбина ове установе да међу емигрантима није било толико квалитетног наставног кадра. Ова изгегличка аристократија са собом је донела највреднија што је имала, своје знање и способност. Данас се о њима препричавају многе анегдоте, а неки од њихових потомака и данас живе у Прокупљу.

Једна од анегдота изазива и данас тугу код слушалаца, а то је анегдота о чувеном професору гимнастике Александру Шчеглову. У Прокупљу се настањује 1919.године и почиње да ради у прокупачкој Гимназији. Он је организовао све спортске актиности у Прокупљу. Био је први тренер лоптачког клуба „Југ Богдан“ и активни играц центар халфа. Затим 1925.године одлази на дошколовавање и по повратку постаје врло вредан наставник. Предност је давао гимнастици, а посебно атлетици и слетским вежбама.био је начелник „Соколског друштва Прокупље“. Потомке није имао, умро је у Прокупљу 1975.године где је и сахрањен.

Александар Шчеглов није крио да има две домовине: Србију и Русију. Анегдота које се о њему препричава каже да је у старости , пред саму смрт отишао на прокупачку железничку станицу, ставио новчаник на шалтер и затражио карту „для Моквы“.

Професора математике, Павле Чернов је исто један од професора кога и данас помињу. Рођен је у Харкову 1898.године. завршио је факултет математике и добио звање професора. Радио је у Гимназији као професор математике и физике. О његовом раду професора изасланик Министарства Краљевине Југославије је још 1938.године записао да је одлично познавао и у настави успешно примењивао методику предмета који је предавао. Редовно је пратио стручну и педагошку литературу. Био је врло способан професор, а у раду са ученицима примењивао је наставне методе којима је мислено активирао све ученике у одељењу. Пензионисан је као професор. Умро је 1973.године и сахрањен је на прокупачком гробљу.2 Данас у Прокупљу живе његови потомци Татјана и Игор.

2. Тихомир Живковић, Сто година Гимназије у Прокупљу, Гимназија у Прокупљу, 2008.год.