Некада су многи житељи Лесковца, а поготово Вучја, на само спомињање хидроцентрале, додавали да у њеној близини живи „један Рус“. Тако је легенда о Борису Непокупноју, и годинама после његове смрти, нераскидиво везана за хидроцентралу у Вучју, као место у чијој је близини овај човек пребогате биографије покушао да нађе свој мир. Саградио је врло скромну кућу у близини доводног канала хидроцентрале, још 1929. године, и у њој провео више деценија свог живота, повучено, али не и потпуно усамљено. Судбина је овог човека, као и многе његове сународнике, након пораза присталица руске монархије од бољшевика, нанела у наше крајеве. Рођен 1887. Године у Кубанској области, животни пут је почео у ходаним стазама војничке каријере. Са осамнаест година је завршио III Московски кадетски корпус, а две године касније и Николајевску коњичку академију. Школе мачевања и гимнастике завршио је у Ташкенту и Петрограду. Од почетка Првог светског рата борио се у многим биткама на „Аустро-германског фронту“, и завршио учешће у овом рату као потпуковник, царским указом из новембра 1916. године. Почетком августа 1918. године ступа у редове Добровољачке армије лојалне царској Русији, и исте године бива унапређен у чин пуковника, указом Главне команде. На годишњицу свог приступања армији „белих“, 8. Августа 1919. год. бива рањен и евакуисан у Кубанску област, одакле се после лечења враћа на фронт. Одликован је са више медаља за храброст. У његовој војничкој биографији записано је да је у овом рату учествовао до 4. Новембра 1920. год, да би касније, из града Керч, био евакуисан на острво Лемнос, одакле га је пут одвео даље, све до Лесковца и обронака планине Кукавице, изнад реке Вучјанке.

           Између два светска рата запослио се као наставник гимнастике у Лесковачкој гимназији и на тој професији остао све до почетка педесетих година. Као страствени љубитељ гимнастике и природе, учествовао је у васпитавању школске омладине у том духу. Како пре Другог светског рата са „Соколима“, тако и после овог рата. Он је своје склоности ка здравом и крепком животу са ентузијазмом преносио на млађе нараштаје, што доказује и велики успех његових ученика  на Олимпијади у Стокхолму 1912. год.,у мачевању.

           Борис Непокупној је у позним годинама свакодневно пешице силазио из своје кућице стрмом стазом, поред хидроелектране и радника који су га поздрављали, до Вучја, у набавку намирница. Како је повратак, узбрдо и под теретом провијаната, много тежи, он би и при силажењу, маниром аскете, оптерећивао свој ранац камењем, да би читавим путем носио једнаку тежину. Новинару „Наше речи“, који га је 1953. Год. посетио, рекао је следеће: „Прошао сам многе земље, био сам у Словенији, гледао сам Винтгар код Бледа и друге пределе. Заиста, то су лепи наши крајеви, али у Словенији је лето хладно и влажно, често врло кишовито. Међутим, Кукавица је рај на земљи, под сунцем, у зеленој девичанској шуми“.

           Умро је 1972. године.

           О његовом усамљеничком животу, поготово у периоду када је био високи официр царске Русије, постоји многе приче, чију је веродостојност тешко проверити. Ипак, оно што ће вечно бити упамћено јесте да је овај човек, богате и бурне биографије, у својим зрелим и позним годинама одабрао живот у нетакнутој природи кањона Вучјанке, уграђујући тако свој