Situacija u Rusiji krajem 19. i početkom 20. veka uticala je na stvaranje najmasovnije ikada zabeležene emigracije jednog naroda. Zadivljujuća je činjenica da su emigranti uspeli u potpunosti da sačuvaju svoju kulturu, veru i jezik. Štaviše, oni su doprineli razvitku kulturnog života u mnogobrojnim evropskim zemljama, uključujući i Srbiju.

Emigracija stanovništva iz Rusije se odvijala u tri talasa. Prvi i najmasovniji talas obuhvatio je period od 1919. do 1940. godine, kada je zemlju napustilo između 2 i 4 miliona stanovnika. Ovaj talas se odlikovao najvećom nacionalnom homogenošću i mišlju da je migracija samo privremeno rešenje, što je uticalo na očuvanje jezika, vere i kulture i sprečavanje asimilacije sa stanovništvom zemalja u koje su se doselili. Drugi emigracioni talas obuhvatio je znatno manju grupu od svega nekoliko desetina hiljada emigranata izbeglih u toku 1944, 1945. i 1946. godine. Treći talas javio se 1970-ih godina, bio je malobrojan, ali je dao poznata imena poput Solženjicina, Brodskog i drugih.

Migracija se odvijala u tri različita pravca:

1. od crnomorskih luka, preko Turske i Grčke, najčešće do Kraljevine SHS, a ređe do Bugarske, Čehoslovačke i zapadnih evropskih zemalja;
2. preko novonastalih zemalja na zapadnim granicama Sovjetskog saveza (Estonija, Litvanija, Letonija, Poljska, Finska) do zapadnih zemalja;
3. na daleki istok, u kineske gradove Šangaj i Harbin, kasnije u Severnu Ameriku. Najmasovniji centar ruske emigracije bio je Pariz, kao i Berlin, u prvim godinama migracije.

Na putu od Konstantinopolja ka Evropi, novoformirana Kraljevina SHS bila je neizbežna stanica i potencijalno utočište određenom broju emigrantima. Na putu iz Konstantinopolja, dolazeći ili preko Soἀ渄je ili preko grčkog ostrva Lemnos i Makedonije, emigranti su vozovima dopremani do Niša kao sabirnog mesta odakle su raspoređivani po celoj zemlji. Ipak, određeni broj Rusa odlučio je da se tu i zadrži, formiravši tzv. rusku koloniju u Nišu.

Tačan broj Rusa u Nišu vrlo je teško utvrditi, kako zbog odsustva dokumentacije, tako i zbog činjenice da su se emigranti često selili unutar Kraljevine. Brojke se kreću između nekoliko stotina i više od hiljadu, u zavisnosti od perioda i izvora.

Aleksandar Medvedev je jedan od najznačajnijih ruskih arhitekata u Nišu. Rođen je 1900. godine u Melitopolju u Rusiji. Školovao se u Beogradu, gde je upoznao svoju buduću suprugu Kseniju Belavenec, takođe studentkinju arhitekture i emigrantkinju iz vrlo poznate porodice ruskih pomoraca i naučnika. Nakon diplomiranja, par odlazi najpre u Banjaluku, gde učestvuju u izgradnji zgrade Banskog dvora, kao i svojih prvih samostalnih projekata – stambenih zgrada i kuća. Godine 1935. Medvedevi napuštaju Banjaluku i dolaze u Niš, gde je već živela Aleksandrova sestra Nadežda Semenčenko, profesor klavira. U Nišu otvaraju projektantski biro koji je okupljao još predstavnika ruske emigracije.

Aleksandar Medvedev je projektovao veći broj stambenih objekata po Nišu koji još uvek postoje. Ipak, ono po čemu je Medvedev ostao zapamćen u Nišu jesu javni
objekti. Najgrandioznije delo ovog arhitekte je Šegrtski dom iz 1938-1939. godine, odnosno današnja zgrada Skupštine Opštine Niš. Pored toga, u njegova dela se
ubrajaju i objekti Berze rada širom zemlje (Niš, Kruševac, Skoplje, Bajina Bašta, Beograd), nadogradnja zvonika na Sabornoj crkvi u Nišu, i mnogobrojni javni
objekti u Kraljevu, Aleksincu, Prokuplju, Ćupriji i dr. Aleksandar je važio za velikog poznavaoca istorije umetnosti, posedovao je zavidnu kolekciju umetničkih dela i bogatu višejezičnu biblioteku. Preminuo je 1984. godine.

Julijan Djupon je rođen 1881. u Odesi, gde je završio studije arhitekture i radio sve do izbijanja Oktobarske revolucije, nakon čega preko Turske i Grčke dolazi do Srbije. Projektovao je preko sto građevina, od čega je većina rađena u stilu poznog akademizma sa primesama nacionalne arhitekture. Djuponovo najpoznatije delo je spomenik na Čegru, brdu u okolini Niša gde se 31. maja 1809. godine odigrala bitka sa Turcima. Pored toga, Djupon je projektovao i zgradu Učiteljskog doma 1933. godine, Katoličku crkvu iz 1934, kao i vilu Jovana Apela, poznatog niškog industrijalca iz 1923, zgradu „Gradine” u Obrenovićevoj, palatu Davida Abenšoama u Lešjaninovoj i mnoge druge. U Djuponova dela se ubraja i zgrada Finansijske direkcije, koja se nalazila u Lešjaninovoj ulici i važila za najlepšu zgradu u Nišu. Nažalost, zgrada je teško oštećena u Drugom svetskom ratu. Djupon je preminuo iznenada 1935. godine.

Vsevolod Tatarinov je arhitekta o čijem životu se vrlo malo zna. Školovan je u Beogradu, proveo je određeni broj godina u Nišu, a zatim je emigrirao u Ameriku. Ostao je upamćen kao autor jedne od najznačajnijih građevina u Nišu – zgrade Narodnog pozorišta, odnosno zgrade Banovinskog pozorišta, kako se tada zvalo. Izgradnja je trajala od 1937. do 1939, kada je pozorište svečano otvoreno izvođenjem predstave „Zidanje Ravanice” Milorada Šapčanina. Tatarinov je autor još nekoliko objekata u Nišu: impozantne stambene zgrade na Sinđelićevom trgu, poznatije po nazivu Banovinska zgrada, kao i dve palate Milojkovića i Đoke Jovanovića.

Umetničko nasleđe

‍
Pored arhitekata, najviže podataka sačuvano je o ruskim slikarima i vajarima. Od većeg broja Rusa koji su duže ili kraće boravili u Nišu, svojim delom izdvajaju se sledeća imena.

Nikolaj Morgunjenko, dugogodišnji scenograf Niškog pozorišta. Rođen je 1895. u Vasiljevki u Ukrajini, detinjstvo je proveo u Letoniji, a studije započinje u Petrogradu i završava u Beogradu i Zagrebu. Počinje da radi kao scenograf najpre u Beogradu, u teatru Manjež, a nakon rušenja ateljea 1941. odlučuje da se preseli u Niš, gde iste godine počinje da radi u pozorištu. Do penzije 1961. godine uspešno je uradio preko 220 scenograἀ渄ja i kostimograἀ渄ja, a paralelno se bavio slikarstvom i pedagoškim radom. Premino je 1985. godine. Njegova slikarska dela učestvovala su na mnogim izložbama u zemlji i inostranstvu. Preko 50 njegovih dela čuva se u Narodnom muzeju u Nišu, a preko 100 dela nalazi se u vlasništvu porodice Čolić iz Beograda.

Soἀ渄ja Zaharjašević rođena je 1901. u Mogiljovu u današnjoj Belorusiji, u imućnoj porodici. Nakon revolucije dolazi u Niš preko Konstantinopolja, gde se zajedno sa suprugom, inače školovanim muzičarem, bavi raznim teškim poslovima kako bi preživeli. Od 1950-ih godina radi kao profesor ruskog jezika (od đaka dobija nadimak Babuška) i time se bavi sve do odlaska u penziju 1972. godine. Soἀ渄ja nije stekla umetničko obrazovanje, već je učila od prijatelja i iz raznih priručnika i knjiga. U prvim godinama najčešće slika mrtvu prirodu i pejzaže, a kasnije počinje da slika i pejzaže. Iako samouka, od početka je pokazivala neosporni talenat, posebno vidljiv u speciἀ渄čnim koloritima. Pored slikarstva, bavila se i ikonopisom. Njena dela krase brojne manastire u okolini Niša, kao i dve crkve u Americi. Građani Niša pamte Soἀ渄ju ne samo kao slikara, već i kao izuzetnog pedagoga i dobrog čoveka.

Vasilije Rudanovski je svakako jedan od najznačajnijih umetnika u niškoj sredini u međuratnom periodu. Rođen je i školovan u Rusiji, u Srbiju dolazi krajem 1920-ih. Sve do penzije radio je kao profesor crtanja u više niških škola. Do danas je sačuvano svega desetak njegovih slika, od kojih se najveći broj čuva u niškom muzeju. Pored slikarstva, Rudanovski se bavio i ikonopisom. Radio je ikonostas za Sabornu crkvu u Nišu, ali je isti uništen u bombardovanju

Nišu bili su pedagozi i muzičari koji su držali privatne časove. Za prvu organizovanu nastavu klavira zaslužna je Ljubov Strahovska, majka Ksenije Medvedev. Ljubov je školovana na Moskovskom imperatorskom konzervatorijumu u klasi profesora Pabsta. U Srbiju dospeva 1921. godine, gde ostaje do svoje smrti 1960. Pored časova klavira, koje je držala bez prekida i za vreme rata, Ljubov je zaslužna i za organizovanje mnogobrojnih koncerata.

Pored Strahovske, niškoj muzičkoj sceni umnogome je doprineo i Stevan Guščin, ugledni muzički pedagog i dirigent. Živeo je i radio u Prizrenu, Beogradu i Pančevu, a od 1947. živi u Nišu, gde i umire 1970. Guščin je bio direktor Muzičke škole u Nišu i dirigent Crkvenog hora. Pored toga, predavao je ruski jezik na višoj pedagoškoj školi.

Niš je niz godina bio sedište Hora kubanjskih kozaka, koji su sarađivali sa pojačkim društvom „Branko” i organizovali niz zajedničkih koncerata. Ne zna se kada je tačno hor prestao sa radom.

... i drugi zanimljivi Rusi

‍
Iz dostupne građe saznajemo za Petra Zurina, specijalistu za kožne i venerične

bolesti, koji je pored privatne prakse radio i u niškoj bolnici, kao i za Ivana Hudovskog, vlasnika apoteke koja je radila do 1949. godine, kada je nacionalizovana.

Mihail Spiridonovič Peleh, rođen 1888. u Rusiji, u Srbiju dolazi 1920. godine. Dugi niz godina je bio paroh prokupački. U tom periodu osniva hor „Jug Bogdan” u Prokuplju, a od 1938. dolazi u Niš gde služi kao paroh u Crvkvi sv. Pantelejmona. Vodio je pojačko društvo „Branko“. Autor je knjiga „Letopis crkve prokupačke i istorija varoši prokupačke” (1930) i „Pravoslavni manastiri Eparhije niške” (1935).

Od vojnih lica izdvaja se Filip Baranov, proslavljeni pilotski as. Po dolasku u Srbiju radio je kao profesor letenja u Novom Sadu, a nakon dolaska u Niš početkom 1930-ih postaje prvi i glavni sportski pilot motornih aviona Oblasnog odbora aerokluba „Naša krila”.

‍

Ruska reč (http://m.ruskarec.ru/arts/2015/09/13/ruski_trag_u_istoriji_nisa_43619.html) | Ana Veljković | 14.09.2015. 11:13

http://niskevesti.rs/stari­nis/item/5325­ruski­trag­u­istoriji­nisa

‍